XII годишња изложба радионице стрипа илустрације и концепт арта „Ђорђе Лобачев“ са пријатељима

XII годишња изложба радионице стрипа илустрације и концепт арта

„Ђорђе Лобачев“ са пријатељима

Субота, 1. април у 19 часова

Галерија Дечјег културног центра Београд
Таковска 8

XII годишња изложба радионице стрипа илустрације и концепт арта „Ђорђе Лобачев“ са пријатељима биће отоврена у суботу, 1. априла у 19 часова, у Галерији Дечјег културног центра Београд. Изабаран је Светски дан шале јер девета уметност коју промовишу излагачи, има управо ту чаробну ноту да са дистанце посматра свакодневицу, са примесом маште, где доминира квалитетан цртеж упакован у добру ликовну композицију.

Школа стрипа илустрације и концепт арта „Ђорђе Лобачев“ основана је 1992. године и за време свог постојања променила је много простора. Од пре три године налази се у Дечјем културном центру Београд. Оснивач школе, изузетан ликовни педагог је био и остао Владимир Весовић. Ове године школа навршава двадесет пет година од свог оснивања и плодоносног рада.

Планиран је богат пратећи прогрма, са радионицама и стручним вођењем кроз изложбу. Изложба је отворена до 18. априла.

ЛИК И ОБРАЗ — ОБРАЗОВАЊЕ И ЛИКОВНОСТ

Уз четврт столећа Школе „Ђорђе Лобачев“

Има времена када треба све рећи и показати изнова, јер нико не слуша, нико не види очигледно. И обрнуто. Има тренутака када је боље бити шкрт на речима, а онда заћутати. Појаве нас надилазе. Можемо само да им се радујемо.

Ово је та околност, двострука. Ако размислимо шта нама значи школа/радионица отвореног типа која носи име титанског Чика Ђорђа, схватићемо да је из ње модерна стрипска сцена код Србаља изникла, да је нежна била сачувана и прерасла у моћну и добро устројену.

Ово је за школу било бурно десетлеће, време искушавања и зрелости. Након прогањања са сопственог терена Студентског културног центра, племе је прешло у дивни Дечји културни центар у Београду, али посећује и многе установе и градове. Тамо Владимир Весовић носи лични глас, као и глас Чика Ђорђа, Здравка Зупана, Драгана Савића и свих млађих и старијих који су наше племе управо оваквим устројили.

Можемо још набрајати карике ланца узрочности које ће историчари културе и боље од нас препознавати. Али ћемо увек доћи на праузрок овог чуда: Образовање и Ликовност, Образ и Лик — у српском и другим словенским језицима имају сродна значења. Исход је Лепота сваковрсна.

Заћутимо у захвалности.

Радујмо се што овакви људи и места постоје као они који нам дадоше Школу стрипа и илустрације „Ђорђе Лобачев“.

Зоран Стефановић,
писац и историчар поп-културе
У Сремском Београду, 27. марта 2017.

ЗА АНТРФИЛЕ:

Хиљаде деце је бар једнократно осетило узбуђење стварања, а нека су у школи остала трајно, дугорочно изграђивала себе. Српски и светски стрип је овим добио десетине важних и марљивих имена, објављиваних на обе океанске обале.
Школа „Ђорђе Лобачев“ је помало и пројекција једног „тијог Дунава“, душе њеног педагога Весовића. И цела установа (да!) је скромна, радна и мирна, упорна на дуге стазе, са искреном срећом због новоствореног дела, новог имена које је смогло снаге да нешто ствара.
Зато ову школу не треба ценити само због изванредних спољних резултата које је дала, већ и као оазу доброте и нормалности. Ендем српске културе.
И пада ми на ум шта је Жика Богдановић рекао о човеку чије имe школа носи, чика Ђорђу: „Самосвест без охолости и разумевање без таштине“.
Неки људи од таквог духовног става праве лепоту не само на папиру, већ и у људским односима.

Зоран Стефановић

—————————————————————————————————————–

Као да су нешто добро наслутили, 1992. године у Политикином Забавнику објавили су рекламу за школу стрипа са кадровима из „Баш Челика“, Ђорђа Лобачева. Необично је било видети речи „школа“ и „стрип“ једну поред друге, јер ма колико стрипова, поготово у време мог детињства било свуда око нас, стрипови као да нису постојали. Деца су их неизмерно волела, а одрасли су се трудили да их прерасту. Деца су их звала по јунацима, и као све што се воли, није им било битно како се зову те приче у сликама, а старији су их звали „цртани романи“, с намером да га тако потцене.

У школи стрипа сам сазнао да се стрипови цртају пером, четком и тушем на хамеру, на већем формату од оног на којем их штампају. Сазнао сам да постоје и бројни домаћи цртачи стрипова, који су раме уз раме са најбољим светским стрип ауторима. Оно што сам још сазнао у школи је да је стрип посебна уметност, названа деветом.

Неколико година касније нас је посетио и добри чика Ђорђе Лобачев, оштроуман, ведар и као младић енергичан деведесетогодишњак чији су цртежи објављивани у Политикином Забавнику. Био је одушевљен младим људима који су цртали стрипове под увек благонаклоним надзором и упутама професора Владе.

Већ одавно у целом свету (Америци, Европи, Азији) постојала је тенденција да се стрип стваралаштво прихвати као оригинална уметност. Европа је дала као пример ауторски приступ од кога не одустаје ни дан данас, а у Америци такви стрипови су прозвани цртаним романима (“graphic novels”). Школа стрипа „Ђорђе Лобачев“ се увек трудила да будно прати све светске стрип тенденције и пренесе својим полазницима сазнања неопходна за ауторски рад на стрипу.

За то време, многи од нас су стварали и сањали свих ових двадесетпет година, постајући део невидљивих ствараоца магије стрипова који су свуда око нас. Да ли их виде сви? Или само они који знају да одрасти не значи престати маштати.

Наставиће се…

Саша Арсенић, некадашњи ученик школе „Ђорђе Лобачев“ и илустратор