ЈЕДАН ОБИЧАН, НЕОБИЧАН ДАН У ДКЦБ
Био је то још један обичан јануарски дан у Дечјем културном центру Београд. Врве ходници од малишана, мешају се звуци хорског певања, балетских проба, чује се читање стихова, фино окретање грнчарског точка и шушкање папира у ликовном атељеу… Млади глумци ломе језик на брзалицама, па прасну у смех… У библиотеци Краљевић Марко и Јевросима му мајка казују стихове силној деци која седе по столицама, столовима, јастуцима. Један довитљивко, нема му више од четри године, наређао три енциколопедије једну на другу, па направио себи столицу. На великој сцени дечји фолклори, усијани дланови од аплауза, озарена лица поносних родитеља… По канцеларијама једнака енергија – спрема се прва реприза на карту више наше позоришне продукције и то у Народном позоришту, чекамо вести о Светосавској награди и одликовању, трају састанци у вези са фестивалом „Дечје београдско пролеће“, договори у вези са монографијом, реновирањем сале, први договори у вези са манифестацијом „Радост Европе“… Успут се причају и приповедају догодовштине са бројних наступа током новогодишњих програма. На табли више нема места за нова недељна дешавања (неко у лету рече уз осмех: ,,Пиши ситније.“).
проф. мр. Драган Марић, директор ДКЦБ
И како је овај обичан јануарски радни дан постао необичан и посебан?
Цела шарена Србија истрчала је уз цику и вриску из сале. Одевени у народне ношње преплавили су ходник. Са степеница су силазили дечаци и девојчице из нашег хора. Стотине малишана било је свуда око нас.
Тај тренутак највише волим и трудим се да га не пропустим. Стојим са стране и уживам. Одједном, приђе ми девојчица у јелеку и опанчићима, подбочена као прави професионалац, у пратњи старије госпође, а за њом буљук шарених фолклораца. „Чико, и моја бака је ишла у Дом пионира“, рече поносно показујући на своју баку. Деца повикаше за њом „ И моја бака, и мој дека, и моја мама, тата…“ Био сам затечен њиховом радошћу, надгорњавањем ко је све од њихових назови одраслих чланова породице био део ове јединствене приче.
Тад ми је постало јасно да Дечји културни центар заузима посебно место у животу Београђана, да је део породичног наследства, да се чува уз пожутеле фотографије, славску икону и чирак, да се предаје са колена на колено као највећа породична драгоценост. Да се у Дечјем културном центру испољавају креативности, први пут спознаје уметнички израз, али и да се формира систем вредности, образује будућа публика. И више од свега – ДКЦБ је породична кућа, јединствено наслеђе сваког од нас ко је овде провео део свог детињства и то искуство пренео на своје потомке.
проф. мр Драган Цале Марић
директор ДКЦБ