МОНОГРАФИЈА – ОД ИГРЕ ДО СЛОБОДЕ – 70 ГОДИНА ДКЦБ

Јануарски снег стигао је до пола прозора на згради Дечјег културног центра Београд. Умотан у све што би могло да ме угреје, сав прекривен пахуљама, стојим пред улазом и подигнуте главе гледам како су се забелела слова на високо постављеном великом бронзаном кругу на ком већ седам деценија пише – Дом пионира. Добро се држе пред инвазијом пахуљица и слова са садашњим именом. Одједном, све трчећи, уз радосне повике деца ме гурају, заобилазе и јуре кроз врата у своју оазу радости. За њима лагано иду родитељи немоћни да их сустигну када приђу платоу свог ДКЦБ­а.

А унутра врело – врве ходници од малишана, мешају се звуци хорског певања, балетских проба, чује се читање стихова, фино окретање грнчарског точка и шушкање папира у Ликовном атељеу… Млади глумци ломе језик на брзалицама, па прасну у смех… У библиотеци Краљевић Марко и Јевросима му мајка казују стихове силној деци која седе по столицама, столовима, јастуцима… Један довитљивко, нема му више од четири године, наређао три енциклопедије једну на другу, па направио себи столицу. На великој сцени дечји фолклори, усијани дланови од аплауза, озарена лица поносних родитеља… По канцеларијама једнака енергија – спрема се још једна реприза на карту више наше позоришне продукције и то у Народном позоришту. Разговарамо о Светосавској награди и Сретењском ордену, трају састанци у вези са фестивалом „Дечје београдско пролеће“, па о „Дану традиције“, реновирањима и одржавању простора, први договори у вези са традиционалном манифестацијом „Радост Европе“ и недавно основаним „Свесрпским дечјим сабором“… Успут се причају и приповедају догодовштине са бројних наступа током новогодишњих програма. На табли више нема места за нова недељна дешавања (неко у лету рече уз осмех: „Пиши ситније“).

Зашто ћу заувек да памтим овај обичан радни дан? Чинило се да ће и он проћи са увек истом сликом са којом од првог дана долазим и одлазим у ову кућу највеће радости и одговорности, кућу која је кошница у којој све зврји, врви, лети, радује се, креира и у којој се не зна се где је већа врева – у дечјим радионицама или нашим канцеларијама. Ево како је овај обичан јануарски радни дан постао посебан.

Цела шарена Србија истрчала је уз цику и вриску из сале на крају програма. Одевени у народне ношње преплавили су ходник. Са степеница су силазили дечаци и девојчице из нашег хора. Стотине малишана било је свуда око мене. Тај тренутак највише волим и трудим се да га не пропустим. Стојим са стране и уживам. Одједном, приђе ми девојчица у јелеку и опанчићима, подбочена као прави професионалац, у пратњи старије госпође, а за њом буљук шарених фолклораша: „Чико, и моја бака је ишла у Дом пионира“, рече поносно показујући на своју баку. Деца повикаше за њом: „И моја бака, и мој дека, и моја мама, мој тата…“ Био сам затечен њиховом радошћу и поносом, надгорњавањем ко је све од њихових назовиодраслих чланова породице био део ове јединствене приче. Тад ми је постало јасно да Дечји културни центар Београд заузима посебно место у животу свих Београђана, а не само деце, да је део породичног наследства, да се чува уз пожутеле фотографије, славску икону и чирак, да се предаје с колена на колено као највећа породична драгоценост. Да се у Дечјем културном центру Београд испољава креативност, први пут спознаје уметнички израз, охрабрује радозналост, али и да се формира систем вредности, образује будућа публика, будући човек. И више од свега – Дечји културни центар Београд је породична кућа, јединствено наслеђе сваког од нас ко је овде провео део детињства и то искуство пренео на потомке.

Мр Драган Цале Марић, професор,
директор ДКЦБ