Закорачи у авантуру ликовног промишљања од стварности до фикције

ЗАКОРАЧИ У АВАНТУРУ ЛИКОВНОГ ПРОМИШЉАЊА

ОД СТВАРНОСТИ ДО ФИКЦИЈЕ

посматрај прошлост из будућности

 (за ученике старијих разреда основне школе и средњошколце)
од 15. јуна до 20. септембра 2020.
у организацији

 

Дечјег културног центра Београд и Народног музеја у Београду

Позивамо вас да узмете учешће у научно – фантастичној авантури ликовног промишљања и опробате се у улози истраживача – писца – кустоса који писаном речју прати, истражује и ишчитава ликовни текст уметничких дела у Збирци стране уметности Народног музеја у Београду (од XIV до XVIII века) и креира свој фантастични литерарни есеј.

 „Уметничка дела нису огледала, али са огледалима деле ону неухватљиву магију преображаја коју је тако тешко изразити речима“ рекао је Ернст Гомбриџ, славни историчар уметности, мислећи на ликовну уметност која се од свих других уметности разликује по томе што њу доживљавамо искључиво визуелно- тј. гледањем, а као облик комуникације користи ликовни језик.

Уметничко стварање је скоро увек пратила писана реч. Да би се проучавала историја уметности, важно је да се успостави веза између личног мишљења и општег, друштвеног погледа на епоху у којој је дело настало. У свакој црти, боји и облику уметничког дела (у нашем случају реч је о сликарству) налази се документ о начину живота у одређеној историсјкој епохи. При том истраживачу се намећу бројна питања:

Зашто се видљиви свет у различитим историјским епохама представљао на другачије начине? Да ли је све у уметности израз личног виђења, или постоје нека објективна мерила?  Да ли је уметничка вредност исто што и фотографска тачност? Које су разлике између две уметничке школе, две епохе? Зашто су баш та уметничка дела надживела прошлост? Како се учи ликовни језик и на који начин је потребно посматрати уметничка дела? Да ли је мотив у сликарству све оно што можемо видети оком или замислити у својој машти? Како савременог посматрача увести у свет одређене слике, у њену атмосферу?  Да ли смо у стању да измаштамо причу која би могла да буде особена стварност једног уметничког дела?

У ликовном смислу гледати слику, значи са једне стране читати ликовни текст који се састоји од цртежа, боје и волумена, а са друге познавати карактер епохе у којој је настало уметничко дело. Ми ћемо се у овој научној авантури бавити искључиво сликарством. Позивамо вас да закорачите у авантуру, посетите Збирку стране уметности Народног музеја у Београду (од XIV до XVIII века), одаберете одређену слику, ишчитате ликовну поруку из прошлости и напишете своје ликовно промишљање, нудећи могуће решење вековне загонетке.

Како свака слика има тело и дух, нека физичко тело слике буде испричано кроз ликовни језик и епоху у којој је настала, а душу удахните вашим брижљиво смишљеним и маестралним писањем (или драмским игроказом) – од стварности до фикције!

Одаберите једну од тема или осмислите нешто потпуно ново

(уз тему су понуђени примери слика са поставке):

 

• Краљица Неба сјајнија од звезда седи на трону мудрости и прича о…

Приказ Богородице – мајке Божије је чест још од средњег века. Јеванђеља пружају о Богородичином животу релативно мало података, али је зато жива побожност према њој стимулисала трагање, размишљање, обогативши њену иконографију (наука о описивању и тумачењу, али и о утврђивању сликарских радова по свим симболима, атрибутима и амблемима) обиљем мотива. Шта је она то поручивала својим савременицима?

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

• Женски лик на сликама
• Приказ владарке сликарском четкицом уместо фотоапаратом
• Богиња са пратњом у лову
• Од мученице до заштитнице

У историји уметности људски лик је био од најранијег доба главни ликовни мотив. Поред тежње да се пренесе оригинална физичка сличност, слика портрета доноси и психички изглед портретисаног. Много векова пре него што су фотографије постале широко прихваћене, уметници су добијали  наруџбине да овековече владаре, чланове породица, да насликају групу портрета у склопу сцене из дневног живота, или као део митолошке композиције. Какво је било место жене у мушком свету?

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

• Прикази из свакодневног живота – од задовољства до напорног рада

Тема свакодневног живота (жанр-сцена) је човек. Слике из дневног живота, где су приказани људи у спонтаним и ненамештеним животним ситуацијама, дају драгоцено сведочанство о начину живота људи у различитим епохама.

У ширем смислу, жанр-сцене обухватају све оно што чини део околине у којој човек проводи своје дане. С обзиром на тематику разликујемо: сеоски, градски, дворски приказ…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

• Живи говор и мириси цвећа у мртвој природи

Мртва природа као исечак из живота. Уметник саставља мртву природу од онога што му омогућава да развије своју ликовну специјалност, да оствари ументички склад. Симболички језик слике је слао поруку кроз говор цвећа и разних предмета који су се налазили на представама мртве природе.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

• Тајанствена природа

Мотив који представља природу. Пејзаж је у основи слика духовног изгледа аутора и епохе у којој је живео. У епохи XVIII века био је омиљен ванвременски идеализован пејзаж у ком велики део заузима архитектонска фантазија.

 

• Из собе са погледом на град и његове житеље – ведуте

Ведута је реч италијанског порекла и значи поглед, видик. Најбитнија ставка ведута јесте перспектива, којом се остварује привид просторности и стварности приказа. Ведуте представљају жанр пејзажног сликарства који се развио у Фландрији, почетком 16 века. Холандски сликари су у 17. веку развили палету препознатљивих градских мотива и пејзажа равница, како би удовољили захтевима богате средње класе. Касније су ти призори постали стандардни сликарски мотиви. Венеција је средином 18. века била центар ведутиста.

 

• Представе животиња

Сликари су у различитим епохама одабирали оне животиње које су својим обликом, или карактером биле омиљене. Истражите где су се животиње појављивале и шта су представљале.

 

ЦИЉ:

 

Идеја је да се код младих у овим тешким, али прилично изазовним временима, подстакне радозналост ликовног промишљања као и фантазија на темељу историјско-ументичких чињеница. Определили смо се да Збирка стране уметности (сликарство од XIV до XVIII века) Народног музеја у Београду буде извор, база и инспирација.

Неко ће свој фантастичан литерарни есеј написати, неко ће направити видео клип у ком ће реализовати свој есеј кроз драмски игроказ или драмску минијатуру.

Сви заинтересовани да се пријаве на маил: likovna.fikcija@dkcb.rs

Јелена Дергенц, музејски саветник, кустос збирке у Народном музеју и Лидија Сеничар, уредник ликовних програма у Дечјем културном центру Београд ће ораганизовати консултације са заинтересованим учесницима.

Посете Народном музеју ће бити организоване једном недељно (у зависности од броја кандидата и предходних пријава на маил)

Током школске 2020/21 године, када се за то стекну услови, у Дечјем културном центру Београд биће организован целодневни стручно-ликовни сусрет у оквиру кога ће учесници моћи да упознају писце, историчаре уметности – кустосе и занимљиве личности које ће им приближити чаробни свет уметности. Јелена Дергенц, музејски саветник ће представити Збирку стране уметности Народног музеја у Београду. Одабрани учесници (по мишљењу стручног жирија) моћи ће да представе своје радове уз дискусију.

 

УПУТСТВО ЗА ПИСАЊЕ:

Рад се предаје у следећем облику:

• Слањем на е-маил: likovna.fikcija@dkcb.rs до 20. септембра 2020.
• Есеј не треба да прелази обим од 3 куцане стране (Times New Roman, величине 12, прореда Single)
• Обавезно уз текст послати: податке о аутору текста, име и презиме аутора, година рођења

 

УПУТСТВО ЗА ВИДЕО КЛИП:

• Видео клипове у трајању од 3 до 5 минута шаљите на адресу likovna.fikcija@dkcb.rs
• Видео клипови који заузимају више од 20 мегабајта можете послати користећи онлајн сервисе (wetransfer, wesendit, myairbridge)

 

ЛИТЕРАТУРА (у ПДФ формату се неке од предложених књига налазе на сајту)

1. Текстови са сталне поставке, аутор Јелена Дергенц
2. Историја уметности, Х. В. Јансон (W. Janson)
3. Кратка историја света за младе, Е.Х. Гомбриџ (Ernst H. Gombrih)
4. Сага о уметности, уметност и њена историја, Е.Х. Гомбриџ (Ernst H. Gombrih)