„Света Гора – матица вере и уметности“
У циљу подизања свести деце и младих о културном идентитету, улоге српске у светској историји и очувању културне баштине, у Дечијем културном центру у Београду одржано је предавање „Света Гора – матица вере и уметности“, 29. новембра. Слушаоци су имали прилику да чују о лепотама, значају, предању и историји, неизмерном благу које се чува на полуострву Атосу од Душана Миловановића – историчара уметности, теоретичара, критичара и публицисте, који је 40 година живота посветио истраживањима ове свете земље и сматра се једним од највећих њених познавалаца. Предавање је било праћено фотографијама са Свете Горе и било је прилагођено свим узрастима, те су посетиоци били и омладина и људи у зрелијим годинама.
На предавању су се могле чути неке врло занимљиве чињенице, те није чудно да су предавања Душана Миловановића увек добро посећена. „Богородица – брза помоћница“ је покровитељка Свете Горе и њена икона је настала у манастиру Жича. Најчешће и најцењеније иконе на Светој Гори управо су иконе са ликом Мајке Божије. Пратећи врло лепе фотографије, предавач каже да је на Светој Гори најлепше око Васкрса – када је природа у пролећном руху и када је у пуној снази њена лепота.
Маслињаци су врло познати на Светој Гори. Круже легенде да су нека стабла маслина стара и неколико стотина година. Засади се стално обнављају, а зна се да је Цар Душан (пре скоро седам векова!) засадио нека од стабала. Пажњу публике је посебно заробила чињеница да на Атосу нема отпада, хемије, зрачења, а мобилни телефони и компјутери се употребљавају само ако је то нужно.
У току предавања, историчар се трудио и да разбије неке наше предрасуде. То што жене не смеју да ступе ногом на тло овог светог полуострва, по његовом мишљењу, није ствар мржње према женама нити дискриминације. Монаси су се тамо издвојили да би живели усамљеничким животом, потпуно посвећеним Богу. Жена би представљала искушење, које би могло да „наруши њихову концентрацију“.
Занимљива је и прича о „дванаесторици невидљивих.“ Они су некаква монашка елита, али нико не зна ко су они. Када се деси нешто непредвиђено на Светој Гори, појави се један од њих да помогне браћи у невољи. Забележено је да је један од њих долазио и у манастир Хиландар.
Постоји више типова монаха, а најпознатији су општежитељни монаси (при манастирима) и пустиножитељни (идиоритмијски, потпуно издвојени). У пустиножитељне монахе спадају и монаси у Каруљи, који живе у пећинама (келијама). То је потпуно подвижништво, када пију само кишницу и једу оно што успеју да пронађу у природи.
На предавању Душана Миловановића слушаоци су могли да се подсете чињеница са часова историје – да на Хиландару има 20 великих манастира, од којих је 17 грчких (Дохија, Ксенофонт, Кастаморит, Арсана, Ксиропотам, Ставро Никита, Ватопед и др.), 1 српски (Хиландар), 1 бугарски (Зограф) и 1 руски (Свети Пантелејмон).
Слушаоце је, такође, одушевио и гост овог интересантног предавања – Милош Николић, професор у Музичкој школи „Стеван Стојановић Мокрањац“, познат у Србији и свету по виртуозности на кларинету, кавалу, диплама и гајдама. Добитник је и многих музичких награда, а бави се византијском музиком. На предавању је одвирао „Пастирску импровизацију“ на кaвалу.
Репортер, Дајана Лазаревић, мастер професор језика и књижевности
Уредник културно-образовног програма – Снежана Станковић