Категорија 3 и 4 разред (прво место, три друга места, два трећа места)
1. Виктор Величковић 3/5, ОШ “Змај Јова Јовановић” Београд, учитељица Славица Јовић
2. Драгана Гачић 3. разред, ОШ “Вук Караџић” Теслић, Република Српска , учитељица Жељка Марковић
2. Мина Милетић 3/5, ОШ “Раде Драинац” Борча, учитељица Весна Стошић
2. Данило Стојанов 3/3, ОШ “Змај Јова Јовановић” Београд, учитељица Ивана Терзић
3. Михајло Стојановић 4. разред, ОШ “Милић Ракић Мирко” Прокупље, издвојено одељење Доње Кординице , учитељица Јелена Бабић
3. Анастасија Петковић 4. разред, ОШ “Цана Марјановић” Раља, учитељица Александра Ћирица
Похвале за Јовановић Христину 3. разред, ОШ “Доситеј Обрадовић” Ниш, учитељица Цветковић Соња и Јовану Стевановић ОШ “Милић Ракић Мирко” Прокупље, издвојено одељење Доње Кординице , учитељица Јелена Бабић
РАДОВИ
Скроз друга прича
Мој друг Лука и ја, ишли смо на планину Донгдонг да питамо где је град Схонг, како би могли да га истражујемо. Знате, тамо ,у том граду се дешавају чудне и смешне ствари. Сретали смо људе који знају где се налази та планина И који су нас упућивали куда треба да идемо. Морали смо да прођемо кроз градове: Лонг, Јанг, Схинг итд. На крају смо уморни и гладни стигли у Схонг.
Луки су у путу пукле и панталоне и то баш на незгодном месту. Тако му и треба када покушава да се провуче испод неке бодљикаве жице како би узео бицикл. Али, да се ја ипак вратим на причу. На улазу у град сачекао нас је један човек, који је имао смешно име и смешне очи. Звао се Цинг Јонг и ходао је на рукама. Једва смо га разумели, зато што је тај човек прицао унатрашке, па смо били скроз збуњени. Када смо се растали од Цинг Јонга, ушли смо у град Схонг, где су сви говорили бонголским језиком.
У том граду сви причају скроз другу причу. На пример, када некога на улици питате где се налази пијаца Нонг, он ти каже где се налази полиција. Све је јако чудно. Само што помислите да сте схватили нешто, већ у следећем моменту се десе неоцекиване ствари. Па овде сви живе смешно и наопако! Ако пожелите да ручате, прво ће вам рећи да се наспавате, па онда ако сте и даље гладни,мозда вам и дају несто што личи на храну.
То је то! Не можете се у овом граду задржати дуго. Лука и ја смо потпуно полудели! Сада свима кажем да не иду у тај град јер ће имати проблеме са људима који носе ствари наопако, причају чудно, а понашају се лудо. Скроз друга прича, у скроз смешном граду.
Виктор Величковић III5
ОШ «Змај Јова Јовановић»
Мештровићева 19
Београд
Учитељица Славица Јовић
НЕСТАШНА ТОРБА
СМЕШНА ПРИЧА БУНДЕВИЦА СМЕШКИЦА
САНКАЊЕ ИЛИ ПЛИВАЊЕ
Као и сваке године, и ове сам једва чекао да почне зимски распуст и да одем код баке и деке на Копаоник. Снег је нападао и знао сам да ћу уживати и лудовати цео распуст. Нигде није тако лепо као код баке и деке.
Раширене руке и осмеси баке и деке су ме дочекали, као и увек. Сунчан дан и белина снега су окруживали кућу. Мирисао је бакин домаћи хлеб.
Нисам сачекао ни ручак, а већ сам тражио санке и опрему за санкање. Изнад куће је било брдо идеално за санкање. У подножју брдашцета је текао поток. Био је покривен ињем, а вода је била чиста и ледена. Бака ми је, као и увек, скренула пажњу да се чувам и водим рачуна да не упаднем у воду и блато.
Отрчао сам, наравно, не водећи рачуна о саветима. Коначно слобода! Дан је био идеалан. Попео сам се на врх брда. Читав град се видео као на длану. Сео сам на санке и одгурнуо се. Летео сам преко белог покривача. Цео свет је био мој. Зажмурио сам и замислио да возим брзи сноуборд. Облак снега се дизао стазом којом сам прошао. Био сам храбри јунак који јури лопове по снежној планини. Одједном сам осетио да су санке прешле преко нечега, али било је касно. Одлетео сам увис са све санкама и пао право лицем у блато и воду. Тада сам отворио очи. Низ лице ми се сливало блато и вода. Био сам сав умазан. Почео сам да се смејем сам себи. Ха-ха, „јунак на сноуборду“ који покушава да плива у плићаку! Санкање или пливање – питање је сад!
Полако сам устао, дохватио своје санке за канап и кренуо кући. Вода се цедила са мене. Бака је стајала на вратима. Када ме видела таквог, њена љутња је прешла у смех: „Дођи, мој блатњави јуначе, чека те топао чај. За авантуре има још дана, за данас је доста.“
Поред топле пећи, бака, дека и ја, увијен у ћебе, смо препричавали моју авантуру и заједно се смејали. Тако сам и заспао – код баке у крилу, сањајући неку нову авантуру у којој ћу испасти прави јунак.
Данило Стојанов III3
ОШ „Змај Јова Јовановић“
Мештровићева 19, Београд
Учитељица Ивана Терзић
Несташна девојчица
У једном малом граду, на југу Србије, живела једна мала,трогодишња девојчица. Николија. Веома несташна. Личила је на ону Машу из руског цртаног филма ”Маша и меда”.
И баш таква је и била. Имала је крупне, смеђе очи, мада су Машине биле плаве, али исти несташни поглед. Имала је смеђу, кратку косу, као Маша и пуну главу разних несташлука.
Њој није било тешко да, рецимо,уђе у машину за сушење веша и седи унутра, као да је то најнормалније, да проспе сво брашно из посуде по шпорету, па ту исту посуду стави на главу, да свуче сву одећу и уђе у џак са брашном, јер она је ”вук” из бајке ”Вук и седам јарића”, да ишара целу кућу кармином или шољу, и мало блузу, обоји лаком за нокте.
Највише од свега волела је да иде гола и боса.
Мама је често грдила, разговарала са њом, облачила је, али је Нина и даље била, макар боса.
Једино, када јој тата каже, она се обује.
Једнога дана, изула је чарапице. Напољу је падао снег. Колико год је мајка обувала, она је била боса.
Одједном се тата појавио на вратима. У таквим ситуацијама питала би:
”Де су ми сарапе?” и брзо би се обула.
Овога пута није стигла,јер је тата изненадио:
”Зашто си ти боса?”,питао је озбиљно.
Николија га је погледала својим крупним очима и веома озбиљно одговорила:
”Па, немам шта да руцам!”
Тако се снашла на правом месту у право време.
Михајло Стојановић, 4.разред
ОШ ”Милић Ракић Мирко”,Прокупље
Ратка Павловића 150
osmirko@ptt.rs
Издвојено одељење Доње Кординце
Учитељ: Јелена Бабић
Смешна прича
Ово је једна смешна и шаљива прича.
Био један бор и имао је једну сестру врбу. Живели су у једној кући. Устали су из кревета, узели су воде и саламе. Доручковали су, опрали су зубе, умили се и обукли. Пошто они баш воле да се разгибавају, отишли су до парка. Бор је стао на тротинет, а врба је села на бицикл. Са собом су понели радио. Кад су стигли на ливаду, пустили су своју омиљену музику, певали су, играли и рекли: ”Ђу. ђу”. Ту, у сред ливаде нађоше се слон и мрав. Слон и мрав су били љути и почели су да се туку. И ко је био поражен? Био је поражен слон. Зашто? Зато што је мрав месец дана раније јео спанаћ. Ха, ха, ха! Затим су упознали мацу Марту која је дошла бициклом. Певала је и звиждала је. То је изгледало баш смешно. Онда су сви заједно играли ”Шуге”. То је било баш забавно. Радовали су се и смејали. Дошла је и смотана жирафа Кримболина. Њој је глава стално падала јер није знала да је држи. Бор, врба, слон, мрав, маца Марта и жирафа Кримболина су постали добри другари који се воле. Појавила се и једна куца Коцкица и сви су се обрадовали.
Баш су били срећни, играли су и певали. Дружили су се до краја живота.
Име и презиме ученика: Анастасија Петковић
Разред: четврти
ОШ ”Цана Марјановић” 11233 Раља
Улица Бате Мирковића 23
Учитељ: Александра Ћирица
Смешна прича
Једне ноћи Глупан Паметнић и Тупан Оштроумнић устали су из кревета. Отишли су напоље да виде шта њихови суседи раде.
,,Што никог нема овако рано?“,зачуђено упита Глупан.
,,Вероватно су сви већ на доручку“, тужно рече Тупан.
,,Каснимо!“, узвикнуо је Глупан.
,,Јао да, каснимо!“, још јаче узвикну Тупан.
,,Него…где каснимо?“, збуњено је упитао Тупан Глупана.
,, Немам појма“, одговорио је Глупан замишљено.
И тако, освануло је предивно јутро, сви се буде а само Глупан и Тупан спавају.
Јовановић Христина
Ученица III разреда
ОШ Доситеј Обрадовић Ниш
Kраљевића Марка 13
Учитељица Цветковић Соња
Збрка у сеоском дворишту
У сеоском дворишту десила се права збрка,
Стари мачак Тоша, остао без десног брка.
Одмах се ту јави, стари Жућа,
Домаћински пас,
И нуди свој брк мачку у спас.
Дотрча ту и бела кока стара
И певац, лепотан са пуно дара,
Овца и коза и оне спремне,
Да мишоловцу скину огромно бреме.
Шарена крава мудро га гледа,
Ал’никако она свој брк не да.
Јадан мачак, сам, седи и уздише
Није му чак ни до млека више.
Од некуд се појави мишић сиви,
Њему се још у миру живи,
Он поклони тужном мачку свој брк,
Па онда брзо у рупу трк.
Мачак му руку помирења пружи
И рече да жели са њим да се дружи
У замену за још брка два,
Да му буде сигурна резерва.
Јована Стевановић 4.разред
ОШ ”Милић Ракић Мирко”,Прокупље
Ратка Павловића 150
Издвојено одељење Доње Кординце
Учитељ: Јелена Бабић