Категорија од 5 до 8 разреда
(прво место, три друга места, три трећа места)
1. Катарина Ковачевић 7/1, ОШ “Васа Чарапић” Авала, наставница Снежана Стојановић
2. Шакира Реџић 8. разред, Прва основна школа Живнице, БИХ, наставница Марица Ферхат Беговић
2. Василиса Вељковић 6. разред, ОШ “Радоје Домановић” Параћин, наставница Јасмина Јовановић
2. Урош Тирнанић 6/1, ОШ “Ратко Митровић” Нови Београд, наставница Данка Буха
3. Софија Мишковић 8. разред, ОШ “Краља Александра I” Нови Београд, наставница Вера Николић
3. Ива Бабић 5/2, ОШ “Доситеј Обрадовић” Ириг, наставница Мајда Томић
3. Катарина Вулић 6/5, ОШ Станислав Сремчевић Крагујевац, наставник Предраг Николић
Похвала за Ангелину Пајковић 7/2, ОШ “Михајло Петровић Алас” Београд, наставница Марија Лакићевић
РАДОВИ
ПИСМО МОГ КУЋНОГ ЉУБИМЦА
Драга моја фамилијо,
Пишем ово писмо да вам опишем како ми је код моје газдарице, од оног дана кад су нас раздвојили.
Јутро је. Мир. Тишина, сама сам у кући. Мој омиљени део дана, када могу да сневам на дну свог стакленог дома.
Зраци сунца падали су на моју кожу боје злата, нежно ме будећи. Лењо сам се мешкољила по песку и наставила да снивам.
”Злато, стигла сам!” Залупише се врата. Одскочих из кугле и вода се просу на сточић. Пре него се освестих шта ме снађе, моја брбљива власница Катарина улете у собу и поче да прича:
”Злато, данас се десило ово… Злато, данас сам чула оно… Само још ово да ти испричам…” Глава ми је пуцала од силних речи. Хтела сам да јој кажем нешто, али су балончићи само клокотали у кугли. ”Злато, ти си моја најбоља другарица!” Зграби куглу, загрли је и пољуби ме кроз стакалце… Нешто сам пропустила?! Боље да не таласам… Као награду за моју оданост, Катарина ми у куглу просу скоро пола кутије сочних црвића. Сладила сам се, и сладила, алава сам била, из дана у дан, док моје витко рибље тело није постало дебело и округло, као царски златник!
Једног дана, док сам бројала златнике у мом малом ковчегу с благом на дну стаклене кугле, Катарина повика са врата:
”Злато, довела сам нам друштво!”
Из ранца извади маче. Запањено сам гледала новог госта и питала се шта ће бити са мном. Катарина се љубила и грлила са мачетом белих, помало блатњавих шапица, и браон флекама по крзну.
”Маче, па ти си гладно!” рекла је моја газдарица брижно, у једном тренутку. ,,Мммм… шта мачке једу? Млеко! Упс, немамо га више… Рибу! Па, Злато, можеш и ти бити на менију…” Ухвати ме за пераје, нудећи ме мачету. Срце ми је сишло у пераје док је маче махало шапама око моје главе. Срећом, газдарица се грубо шалила те ме је вратила у моју безбедну куглу, несташно се смејући.
”Ха ха ха… Злато, па само сам се шалила! Не би тебе твоја Каћа…”
Много сам се наљутила тада на њу и нисам хтела да је погледам више тог дана. Сакрила сам се међу моје каменчиће и биљке, и туговала.
Сутрадан Каћа ме оставила саму са мачетом.
”Злато, сад имаш другара да не будеш сама док мене нема…”
Чим је Каћа из собе изашла, маче је умочило своје шапе у моју куглу, покушавајући да ме дохвати. Несташно маче одгурну куглу са стола, а ја се убрзо нађох на мокром тепиху. Дрхтала сам и уплашено мислила како ми сад нема спаса…
На моју велику срећу, Каћина мама је наишла у правом тренутку, ставила ме у чашу с водом, мој привремени дом, маче истерала из куће и почистила делиће стакла са тепиха. Већ сутрадан сам становала у новој стакленој кући!
”Ах, Злато, поново смо саме, а било нам је тако забавно у троје!”
Док је Катарина несмотрено туговала наглас, ходајући по соби, ја сам безбрижно пливала у свом новом дому. Од тог дана више се нисам сретала са другим Каћиним љубимцима…
Ето, драга фамилијо, као што видите, добро ми је и забавно, а са мојом газдарицом никад није досадно, и увек морам бити спремна на њена изненађења…
С тугом и љубављу поздравља вас
ваша најнесташнија рибица Злата ♥
Катарина Ковачевић 71
ОШ ”Васа Чарапић”
Авалска 48а
факс: 011/3906-981
11223 Бели Поток
наставница Снежана Стојановић
Цртач стрипова под креветом
Цртач стрипова сам и пјесник. Ма, ја мислим да су такви иначе онако мало…знате већ шта мислим.
Позната сам као лудо занесени цртач стрипова. Док се мама дере из приземља да усисавам кућу, ја цртам и не чујем је. Она никако не конта моју опчињеност, само броји и чупа ми слушалице из ушију. Размишљала сам да морам нешто подузети. Писци имају бујну машту, а цртачи стрипова знају све нацртати па да осмислим неку направу која би сама брисала прашину и усисавала је, рецимо као неког робота којег бих направила од пластичних флаша коле. Како она ври, могло би то бити гориво тј. нека енергија која би га покретала у ритму: бриши – усисај, бриши – усисај.
Учини ми се једноставно, сачеках да мама оде на посао. Чим замаче иза комшијине куће, изађем до контејнера са пластиком и опскрбих се флашама различите величине. Узела сам очев кишобран за кичмени стуб. Натегнем му двије жице и од њих наштимам руке, а двије раставим у положај ногу. Из шпаиза узмем колу од 2 литра и стегнем жицом у висини срца. На фамозне руке и ноге залијепим по флашицу од 200 мл и све спојим цјевчицама од инфузије, отац ми је доктор па тога имамо увијек у кући.
Промућкам добро дволитрењачу и поче титрати флаша, а мој робот се мицати. Убацих му у руку крпу за прашину и легох да уживам док он гланца. Пратио је нацртане инструкције из мог стрипа и радио док сам ја пјевушила. Већ сам сањарила како да нешто слично смућкам и за учење кад се откиде дволитрењача, тресну о под, одскочи онако пуна мјехура па се распрсну у капи које пообараше са полице скоро све. Скочих, побјегох у собу и назвах маму да јој кажем да је неко провалио у нашу кућу и да нешто лупа.
Све се брзо сјати: мама, комшије и полиција. Нико није успио да ме извуче испод кревета док се нисам увјерила да су сви повјеровали у моју причу и да сам безбједна.
Мама ми је чак купила чипс уз колу да бих се утјешила иако је био строго забрањен у нашој кући.
Стигла сам и до телевизије са сликом како вирим испод кревета.Тек сам тад видјела који је неред остао иза мог патента. Случај је окарактерисан као мистериозан, чак су се спомињали и Марсовци у мојој кући.
Од тада мама брише прашину, не да мени и када се нудим. Понекада ми се учини да ме сумњичаво гледа, али се тјешим да сам склона умишљању.
Шакира Реџић, VIII разред
Име и мјесто школе: Прва основна школа Живинице, Живинице
Адреса школе: Прва улица бр. 200, 75 270 Живинице
Е-маил школе: прва.основнаскола@бих.нет.ба
Ментор ученику: Марица Ферхатбеговић, наставник матерњег језика
Необично писмо
Пре неколико месеци у госте нам је дошла стара мамина пријатељица. Пошто моји родитељи имају пуно пријатеља, та посета не би била ништа необично да ми се ова жена није на први поглед учинила врло интересантном. Из разговора са њом, схватила сам да баш и јесте таква.
Након поздрава, одмах је започела разговор о свом сину са сузама у очима. Причала је како јој много недостаје, како не спава ноћу због њега и брине како ће се снаћи у неком далеком граду. Деловала ми је истински тужно, али ју је моја мама прекинула питањем: „Зар он не студира у Јагодини од прошле недеље?“ Хтела сам да се насмејем, јер сам након тог питања схватила да јој је син тек неколико дана у суседном граду, на студијама, и да њена прича није баш толико тужна. Убрзо је тетка-Богдана наставила разговор причајући о писму ком је послала сину. Из торбе је извадила коверту како би нам га прочитала. Била сам зачуђена, јер је неколико тренутака пре тога рекла да га је послала јуче. На моје питање одакле јој писмо, рекла је да је направила дупликат, ако се оно прво изгуби. Почела је да чита, шмрчући и плачући:
„Драги сине,
Пишем ти ово писмо, како би знао да смо код куће сви добро. Ако га не добијеш, јави ми се телефоном да ти пошаљем друго.
Знам да не умеш да читаш мој рукопис, па ти пишем полако, и то рано ујутру, да би боље видео. Ми се полако усељавамо у нову кућу. Прочитао је твој отац у новинама да се, према истраживањима, највише несрећа дешава код куће, па смо решили да одемо из ове наше, како бисмо избегли опасност. Већ првог дана нам је у кухињи експлодирала плинска боца и обоје нас избацила кроз прозор. То нам је први заједнички излазак из куће после десет година!
Тата је добио нови посао! Замисли само, испод њега је преко хиљаду људи! Одржава травњаке на градском гробљу. Толико је заузет, да је пре неколико дана заборавио кључеве у ауту, па је морао пешице да иде кући по резервни, како би откључао ауто и мене извукао из возила! Баш сам се потресла тог дана!
Сестра ти је у другом стању. Још не зна пол бебе, тако да не знамо да ли ћеш постати стриц или ујак. Знам само да ако буде цурица, назваће је по мени, мада ми је баш без везе да сутрадан своје дете зову „мама“.
Време је лепо. Откад си ти отишао прошле недеље, киша је падала два пута, први пут три дана, други пут четири. Иначе је ведро и сунчано.
Јавила се тетка Мара, каже да су коначно средили купатило. Има једино проблем са веш-машином, наводно кад повуче воду, веш нестане из ње. Ево, шаљем ти и јакну који ти је она купила. Дугмад ти је у џепу. Скинули смо са јакне, да би пакет био лакши.
Јуче смо били на сахрани комшије Мићка. Пронашли су његово тело у шупи, после недељу дана. Кажу да је са унуцима често играо жмурке, па нису ни приметили да га нема.
Неће сине мама више да ти досађује, доста сам писала. Чућемо се поподне телефоном! Волим те и чувај се!
П. С. Хтела сам да ти пошаљем нешто пара, али сам већ затворила коверту.“
Тетка-Богдана је завршила писмо, а ја сам морала да изађем из собе. Смејала сам се и питала се да ли је могуће? Аман, она пише писмо, уместо да све ово пошаље мејлом!
Аутор: Василиса Вељковић, 6. разред
ОШ „Радоје Домановић“ Параћин
Ментор: Јасмина Јовановић
Чудесне справе
Летњи распуст има посебну лепоту када га проведем код деде Алексија и баба Борјане на селу. Тако је било и овог лета. Дуго сам се припремао. Деда ми је поручио да понесем штапове за пецање и добру вољу. Одлучио сам да спакујем мобилни телефон, лаптоп, таблет и још неке додатке. Скоро да сам био сигуран да ћу деду одушевити и научити новој технологији. Штапове за пецање сам намерно заборавио.
Дочекали су ме као малог цара. А онда сам из ранца извадио и на сто ставио: телефон, лаптоп, модем за интернет, таблет…Деда Алексије и баба Борјана су трептали ситним очима и чудно уздисали.
„Каква су ово сокоћала?“ – упитао је деда.
За њега су све непознате ствари биле сокоћала.
„То је деда, лаптоп“, одговорим.
„А где је ту топ?“ – пита радознала баба.
„Ћути, стара, када не знаш, топ је негде сакривен. Ја сам био у војсци, па знам. Био сам у артиљерији. Ти ниси била у ЈНА, па не знаш!“
„Сада ћете видети чудо невиђено, гледајте и уживајте“, кажем.
Деда и баба седе укочени за столом. Делују уплашено. Сигурно очекују да пукне неки топ. Укључим лаптоп, преко УСБ модема се конектујем на интернет, па на Скајп. На екрану се појаве мама и тата. Машу нам. Смеју се. Нешто говоре. Деда се врпољи на столици и пита:
„Па кад сте и Ви дошли из Београда? Ево, Урош и ја малопре стигли…“
Окреће се, погледом тражи нешто по соби. Хоће објашњење. Покушава да објасни.
„Деда, они нису овде. Они имају таблете, па се тако…“
„Пију таблете! Аха, зато нису дошли! А кад су се разболели?“
Покушавам да им објасним шта је таблет, али видим да не иде. Онда показујем на лаптопу: клик леви, клик десни. „Да ли разумете?“
Ћуте.
Деда узима наочаре, окреће лаптоп, завирује у њега, куцка по тастатури. Баба узима таблет, дрма га, вероватно и даље тражи таблете.
„Знате, преко интернета можете видети све што Вас занима на овом свету. У овој справи званој лаптоп је цео свет. Шта би ти, деко хтео да видиш?“
„Ето, Копаоник, давно нисам био тамо.“
Показујем деди Копаоник, он очима не верује.
„Чудно неко сокоћало. Чудно“, уздише деда Алексије, а баба Борјана му се придружује. Упорно им објашњавам. Они су све више збуњени. Баба Борјана се крсти.
У том моменту ми звони мобилни, мама ме зове на Вајбер. Кажем деди:
„Мама ће сликати ципеле које хоће да ти купи, да видиш да ли ти се свиђају.“
У том моменту стиже неколико слика ципела. Деда се чуди:
„Кад је пре успела да развије филм и уради фотографије. Нашем комшији Стојану је за то требао цео дан.“
„Деда, фотографије се више не развијају, ово су дигиталне слике.“
Не одговара. Шта би и рекао, када ништа не схвата.
Баба покушава да повеже ствари, па коментарише:
„Дете моје, како је пре било лепо. Ево, и овај телевизор. Пре су била само два канала. Одмах изабереш шта ћеш да гледаш. А сада их има сто, и док премотам до последњег, да видим шта има, на првом ми се већ завршила серија.“
Деда се надовезује:
„А мене наговарају да бацим овај Пупинов телефон на бројчаник и купим мобилни. Еееее, не да Алексије Пупина, док је жив!“
Ја сам и даље сам био упоран да им објасним тајне Скајпа, Вајбера, интернета, рачунара. А они зинули као две рибе.
Када је деда схватио колико сам се унео да ме разумеју, а да то није дало баш никакве резултате, рекао је: „Не труди се. Не секирај душу. Ми смо старински људи из 20.века. Спакуј ти те чудне ствари у ранац, па да одемо до реке и забацимо штапове, а ти баба спреми палачинке са пекмезом од кајсија.“
Гледам их и баш су ми драги. Баш их волим што су такви, старински људи из 20.века.
Име и презиме учесника: Урош Тирнанић 6-1
Школа: ОШ „Ратко Митровић“, Омладинских бригада 58; 11070 Нови Београд
Професор српског језика: Данка Буха
КУМ НИЈЕ ДУГМЕ
Улазна врата куће су се нагло затворила. Сви смо знатижељно упутили погледе ка предсобљу. Слободан, мој старији брат, улетео је у кућу спустивши са треском свој ранац. Стигао је са екскурзије. Пошто смо се кратко испоздрављали, очекивали смо гомилу утисака о посети Матарушкој и Врњачкој Бањи, о манастирима које су обишли током три дана. Мама је, наравно, одмах навалила да га пита је ли гладан, шта би да једе. Али, Бода – тако га сви зовемо, журно је ушао у своју собу и позвао ме за собом. По изразу његовог лица знала сам да се нешто врло важно десило или ће се тек догодити. “Слушај Ана, одмах да си нашла онај татин стари мобилни који већ одавно није у употреби!” “Откуд знам где је, ни да ли још постоји. А шта ће ти кад ионако ништа не вреди?”, у чуду сам питала не разумејући о чему се ради. Бода је из џепа извадио новокупљену картицу, тајанствено се осмехнуо и тихо промумлао: “Е, куме, куме…”, а онда гласно поновио: “Тражи, кад ти кажем. ‘Ајде, шта чекаш? Сазнаћеш све кад дође време. А маторима ни речи, је л’ јасно?” Мо’ш мислити, је л’ ми јасно…наравно да није…
Мој брат Бода иде у ИИИ разред гимназије. И он и његови другари глуме јаке момке, шепуре се у школи, по нашем крају… Истина, девојчице баш и “не падају” на њихово разметање. Морам признати, ни ја. Ипак, медју свима њима истиче се Илија – Лиле, најбољи друг мог брата. Висок, бујне смеђе косе, тамносивих очију и неодољивог погледа. Атлетски грађен, добро обучен, успешан у свему чега се дохвати: у спорту, музици, чак и у учењу… И потпуно свестан своје привлачности. Бода се увек хвали како њих двојица – кум Лиле и он, шетају најбоље “рибе”. То јесте тачно, али истини за вољу, није Бода тај за којим оне јуре. Не фали мом брату ништа. Шармантан је, духовит, згодан дечко, увек задужен за добру забаву, али, кум Лиле је стварно јединствен, нема шта! Он је рођени заводник и вешто користи ту своју особину. И моје другарице, наравно, уздишу за њим, а ја се правим важна кад ми се на улици јави и овлаш ме, онако братски, цмокне у образ. Никад нисам скапирала зашто Бода и Лиле један другог ословљавају са “куме” још од основне школе. То је, ваљда, неки израз њихове посебне блискости. Уосталом, није ме ни брига.
Елем, после упорног прекопавања по немогућим местима у кући, пронађох татин стари телефон. О, Боже! Па тај може да служи само за телефонирање и СМС поруке. Ништа више – ако уопште и то ради. Е, сад је дошао ред на мене да коначно сазнам намере
2.
свог брата. Бода зграби робусни пуњач телефона и пружи руку: “Дај ми тај телефон да ставим картицу.” “ Не дам док ми не кажеш шта ће ти”, решила сам да будем упорна. “Не треба мени, него теби!”, значајно ме је погледао. Ћутала сам у чуду неколико тренутака не верујући шта сам чула. “Мени? Зашто мени?! Јеси ти нормалан?” “Дај телефон, седи ту с миром, па ћу ти све објаснити.” Шта сам могла… послушала сам га. Тог часа на вратима се појави мама. У тренутку је схватила да смо усред нечег врло тајног. На њено питање шта се дешава, Бода јој објасни да ме управо пропитује из енглеског и не би требало нико да нам смета. С неверицом у очима она без речи напусти собу. .
Ту поче та његова дугоочекивана прича: “Ево сад ћу ти објаснити зашто баш теби треба телефон – а не мени. Видиш, када смо пре неки дан пошли на екскурзију, тек пошто смо изашли на аутопут, дошло је до застоја. Неке будале се чукнуле, па се чекао увиђај и тако то…Наш аутобус је стајао, а у леву траку до нас пристигао је и ту се зауставио неки други аутобус исто пун ђака. Супер, да досадно чекање претворимо у забаву. Махали смо једни другима кроз затворене прозоре, кревељили се, изводили гримасе, слали пољупце… шта све нисмо радили и ми и они. Сви из оба аутобуса смо навалили на ону страну на којој се одвијала та чудна пантомима. Седели смо једни другима у крилима, стајали над главама, прислањали образе уз стакла… као у неком немом филму, пошто се узајамно уопште нисмо чули. Изваљивали смо коментаре на њихов рачун. Те онај има клемпаве уши, а она жута шпицаст нос, те су им цуре лујке пошто скачу као луде… И тако то… У општем метежу ни приметио нисам да је само кум Лиле потпуно тих. Прислонио је чело уз стакло и непомично пиљио у једну тачку. А та тачка била је прелепа девојка дуге, уредно почешљане кестењасте косе, светлих очију, анђеоског лица. Непомично је гледала кума право у очи с благим, једва приметним осмехом на уснама. И, то је трајало, и трајало… Гурнух га, а он ништа. Гурнух га грубље – опет ништа. Аууу, шта се с њим десило у ових дугих двадесетак минута! Уто се зачу глас професора који нам нареди да седнемо на места јер ускоро крећемо. Кум Лиле се одједном окрете и очајнички заурла да му неко хитно дода парче папира. Гледали смо га у чуду. Шта би човеку? Док је нервозно понављао своју молбу, Буцка му додаде свој велики блок. Она, наиме, увек при руци носи неке блокчине, па пише ли, пише, да нешто не заборави… Луда скроз на скроз. Кум крупно упише свој број телефона и прислони га на стакло. Девојка анђеоског лица га је и даље гледала, као да се двоуми хоће ли записати број. Најзад, већ када се зачуо мотор аутобуса, она мирно извади оловку из торбе и на длан преписа број. Подигла је поглед, још једном се осмехнула куму, једва му махнула руком са ишараним дланом и нестала.” “Па, шта је ту ново?”, упитала сам и наставила, “Као да тим срцепарајућим погледом хиљаду пута до сада није освајао цуре…” Бода се значајно нагну ка мени. “Е, видиш, сестрице, ново је то што је овај пут он освојен. Док смо обилазили бање и манастире, ако се случајно појавила нека друга група ђака, грозничаво је погледом тражио баш оне очи,
3.
баш оно анђеоско лице из суседног аутобуса. Кад ти кажем, тај је и у лику пресвете Богородице на фрескама видео само њен лик! Полудео начисто.”
И тако, Бода ми исприча да кум више ни једну девојку погледао није, стално проверава телефон, потпуно је опседнут ишчекивањем позива или СМС поруке. “Знам куме да ће ми се јавити. Видећеш да хоће. Осећам то”, не престаје Лиле да понавља. “Боже, шта спопаде мог кума! Еј, онакав тип, онакав шармер и срцеломац!”, жалио је Бода свог другара. “Море, знам ја шта њему треба. Шок терапија, то њему треба!”, победоносно узвикну мој брат, коме су очито одједном прорадиле неке бубице у глави. “Слушај, да је та лујка хтела да запамти Лилетов број, укуцала би га у телефон, ако не свој, онда другаричин. Овако, на длан, то је давно проваљен штос из шундића. Да је хтела, већ сто пута би се јавила макар поруком. Је л’ тако?”, упути ми Бода свој упитни поглед. Још увек нисам сасвим разумела шта жели да ми каже. Он направи значајну паузу па настави: “Зато ћемо ми сад лепо направити план и ти ћеш кума позвати са овог татиног телефона. Ево новог броја, уплатио сам лову. Смислићемо како се зовеш, одакле си и остало…” Била сам у потпуном шоку. Ја да зовем кума као непозната девојка, а скоро сваки дан се чујемо телефоном или видимо кад сврати код нас. Па, мој брат је стварно пролупао начисто. “Ти, мајке ми, ниси нормалан! Како то замишљаш? Ја зовем, кажем: ћао, а он мени: ћао Ана, шта има?” Бода ме љутито погледа. “Ама, немаш ти појма, кажем ти лепо, неће схватити, он је тетреб! А знаш ли ти шта је заљубљени тетреб? Ловци га голим рукама ‘ватају док је у љубавном заносу. Е, то ти је кум Лиле – тетреб, слеп код очију, глув код ушију!”
Прошла су два дана. Жива нисам остала од Бодиних наговарања, савета шта да кажем и како да не изазовем сумњу код кума. Мало сутра је нећу изазвати! Помирила сам се с тим да ћу морати да испуним жељу свог брата, знајући да ће тај позив бити почетак и крај његове “величанствене” идеје.
Ту суботу ћу увек памтити. Чим су мама и тата после доручка отишли у трговину, Бода је улетео у моју собу са телефоном у руци. “Одмах зови. Ево, укуцао сам ти број”, рекао је нервозно. Буквално сам побегла у дневну собу. “Не могу, стварно не могу, кад ти кажем”, скоро сам завапила. Дојурио је гурајући ми у руку телефон. “Немој да ме нервираш! Таман смо јуче после “озбиљне анализе” кум и ја закључили да ће се девојка анђеоског лица јавити, а госпођица сад неће! Не може! Пренемаже се! ‘Ватај тај телефон и зови! Ево ти ешарпа, стави је око врата и мало преко уста.” Његова одлучност није трпела поговор. Узела сам телефон, позвала кума и сачекала да се јави. Осећала сам како ме Бода “стреља” погледом. “Здраво”, рекла сам. “Здраво, а ко је то?”, питао је кум. Збунио ме овим питањем јер сам очекивала нешто као: “Здраво Ана, шта има?” Несигурним гласом сам изговорила: “Кладим се да из три пута нећеш погодити ко је.” “Ма, погодићу из прве. Ти си девојка коју сам угледао у суседном аутобусу пре недељу дана.” Била сам
4.
у шоку. Разрогачених очију сам погледала у Боду који је млатарао рукама као какав диригент симфонијског оркестра у потпуном трансу. “Откуд знаш?”, питала сам га искрено изненађена. “Откуд? Какво је то питање? Гледао сам те довољно дуго онога дана и замишљао твој глас. Знао сам да само једна тако шармантна и мила девојка може имати овако пријатан глас какав је твој.” “Аааа, тако, значи!? Е, куме, куме…” помислила сам у себи пакосно. Чуј: само таква и таква има овако пријатан глас! Освајачке форе… мене је нашао… Но, упознали смо се: ја Сања, он Илија. Кратко смо попричали јер ја, као, имам проблем с родитељима, објасницу му у поруци. Убеђивао ме да немам појма колико му је драго што ме чује, осећао је да ћу се јавити… ето телепатије, и ја сам, као, баш осећала да он очекује мој позив…писаћу му убрзо. Ћао, ћао…
Бацила сам телефон на сточић и дубоко удахнула. Као да сам управо трчала маратон. Погледах Боду. Зурио је у мене нетремице, без даха, запањено, готово с неверицом. Нико ни реч да изусти. Уто зазвони телефон. Потпуно механички устадох, одох до телефона и, подигавши слушалицу, онако одсутно рекох : “Ало!” “Ћао Ана, дај ми кума.” Само сам зинула! “Чујеш ли ме, је ли кум ту? Хитно ми треба.” “Ево га”, изговорила сам некако док је Бода бленуо у мене. Узео је слушалицу и једва успевао да прекине монолог с оне стране жице питањима: “Ма, шта кажеш?!… Не могу да верујем… А одакле је?”
Дани су пролазили. Ја, односно Сања и Илија често смо били у контакту. Ја сам слала искључиво поруке, а он ме је звао да се чујемо уживо. Објаснила сам му да живим у Крагујевцу код баке и деде како не бих путовала у школу из села где живе моји родитељи на породичном имању. Оног дана када смо се срели на аутопуту, враћали смо се са екскурзије по фрушкогорским манастирима. Немам свој профил на друштвеним мрежама, у бакиној кући нема Интернета. Идем у средњу музичку школу, одсек клавир. Користим стари татин мобилни који ми служи само за хитне потребе јер допуњавам картицу од свог џепарца. Обожавам животиње, добру музику, добре филмове, цвеће, играм тенис бар два-три пута месечно… Боже мој, какву смо савршену биографију пажљиво смислили мој брат и ја! Када би се уживо чули, кум Лиле је говорио много више од мене. Морала сам да будем врло уздржана, мада сам стално била у ишчекивању да се ова комедија заврши док је још комедија. “Волео бих да више слушам твој глас”, говорио би он “али схватио сам да си мало стидљива. Не смета ми то уопште, напротив. Досадиле су ми бучне девојчице које само мељу, мељу, стално се нешто хвале, кикоћу… страшно. Баш волим што си толико нормална и паметна, а толико различита од свих цура које сам упознао.” Описивао ми је своје планове о нашем поновном сусрету. “Испричаћемо се када се видимо, а до тада ћу уживати у твојим топлим порукама. Толико лепог сам из њих сазнао о теби.” Скоро ми га је било жао. Али, вук длаку мења, а ћуд никако.
5.
Лиле је са Бодом делио све своје тајне. Показивао му моје поруке, препричавао наше разговоре, мада смо причали искључиво кад је мој брат био уз мене. Тако ми је било лакше. Игру је, ипак, водио Бода. “Шта сам ти рек’о, ћурко једна женска?!”, уносио би ми се у лице. ”Видиш да се човек утетребио начисто. Мада, за сваки случај, не јављај се на кућни телефон да му твој глас не заличи на Сањин. И, не мувај се око моје собе док је кум ту. Иди тамо у своју собу и гледај своја посла.” Баш ме и нису занимали њихови разговори. Али нисам ни седела на ушима. А оно што сам чула није ми се допало. Кум Лиле је почео и другима да се хвали показујући им моје поруке, и то оне најнежније. Препричавао им је наше разговоре додајући и оно чега у њима није било. Тачно сам знала! Мушка посла. Не могу а да се не хвале. Не знам шта му то треба. Знамо да је шармер, да га девојчице јуре, не мора то сам толико да истиче. Фали још само да на груди стави натпис “Ја сам неодољив”. Разгласио је да за десетак дана стижем у Београд због њега. Истина, јесам му написала да ћу за Ђурђевдан доћи својој тетки на славу, па ћемо се сигурно видети, али нисам прецизно рекла где. .
Почеле су припреме за наш сусрет. Слала сам му све чешће и све нежније поруке, а речи које ми је говорио стварно би радо чула свака девојка. Али, морам признати, био је врло пажљив, одмерен и уљудан. Бода је у свом креативном заносу увелико правио тајни план. У том плану је предвиђено учешће целог друштва, само што они то још нису знали. Најважније је било наћи одговарајуће место где ћемо се наћи. Предложила сам Боди да то буде Теразијска чесма. “Каква црна чесма?! Шта ти је? Има да путује негде, да се помучи. Можеш мислити, чесма! Добро ниси рекла да се сретнете испред његове зграде, ћурко једна!”, галамио је Бода ходајући нервозно по соби. “Има да иде макар до Панчева”, наставио је гласно да размишља, “кад већ нисмо смислили да ти тетка живи, рецимо, у Новом Саду.” “Шта ти је лудаче, ја нећу у Панчево! Никад нисам ни била у Панчеву. Како ћу се снаћи?”, сад сам се ја разгаламила. “А ко ти каже да идеш у Панчево? Ти, уосталом нигде не идеш. Има да седиш код куће.” Запањено сам га погледала. “Па, с ким ће се Лиле онда срести?”, упитала сам покушавајући да схватим која глупост сад јуриша кроз вијуге мога брата. “Ипак нема смисла да га “испалим””, говорила сам тихо. “Кога, бре, ти да испалиш? Је л’ ти схваташ да ти ниси ти, него си ти Сања! И немој више ништа да ме питаш. Само ми дижеш притисак и деконцентришеш ме. Боље нађи на мапи Панчева згодно место за састанак. ‘Ајде, ради макар нешто паметно.” Шта сам могла? Села сам за рачунар да нађем мапу Панчева… “Ево, нашла сам. Погледај! Трг краља Петра у центру града. То је, изгледа парк, ево има и фонтану”, објашњавала сам брату. “Е то, то где има фонтана. Можда неком затреба расхлађивање или освежење, шта знаш? Бринем ја о мом куму, кум није дугме! Не дај Боже да му позли на сунцу или му крв удари у главу ако побесни, ето мене одмах да му помогнем. Убацим га на расхлађивање и готово”, рекавши то, Бода удари у онај свој заразни смех. Остало је још само да куму пошаљем
6.
поруку где га чекам други дан после теткине славе у Панчеву. Био је разочаран што нећу доћи у Београд да заједно прошетамо поред река и по Калемегдану. У ствари, чини ми се да му се никако није допала идеја да се видимо у Панчеву. Али, исто тако, ни на крај памети му није било да одбије мој предлог. “Ето то, то ти ја причам ћуркице моја. Не би дечко да се малтретира у возу или аутобусу. Па још да тражи тамо неки трг у граду. Е, путоваћеш куме, путоваћеш”, мумлао је себи у браду мој брат задовољно се смешећи.
Стигао је и тај 7. мај. Освануло је сунчано суботње јутро. Пробудила сам се баш рано. По кухињи се већ мотао Бода. Сео је да доручкује. Мама се у чуду питала шта нам је обома. “Не знам шта је њој, ја са друштвом идем на изложбу паса”, мирно јој је одговорио. Погледала сам га упитно широм раширених очију, а он ми хладно рече: “Шта је, шта ме стално гледаш, не игра мечка.” Чим је отишао у своју собу, јурнула сам за њим. “Ти ћеш мени: не игра мечка, је ли? Немој да сад окренем кума и покопам и тебе и твоје планове, знаш?”,сиктала сам као змија. “На шта ти ја личим? Видим, не треба само куму шок терапија, треба и теби. Пробај само сад да ме игноришеш. Ако ми не кажеш шта ће се данас дешавати, стварно ћу направити русвај!” И даље сам била страшно љута. “У реду”, рекао је Бода. “Синоћ сам окупио групу од нас 16-17 из разреда и из краја. Било би нас и више, али касно сам им се јављао. Нисам смео раније да ме ко не “провали”, па смо онда и ти и ја џаба кречили. Идемо рано да осмотримо тај трг и заузмемо неколико позиција. Као случајно ћемо сретати кума у одласку на изложбу паса које, наравно, нема. Видећемо шта ће даље бити. Ти не мрдај од куће. Јавићу ти се са извештајем.” То рече, па утече.
Тачно у подне на тргу се појавио кум Лиле са букетом цвећа. Шетао је пуних десетак минута, а онда му у сусрет крене прва група, њих четворо. Трудили су се да га, као, не примете. Застадоше да се сликају. Док су онако збијени гледали слике, неко од њих узвикну: “Ено га Лиле у позадини слике! Погледајте!” , почеше се освртати око себе. Лиле није могао да их избегне. Пришли су му и питали га иде ли негде на славу кад носи цвеће. Није им одговорио, а они се почеше распитивати код пролазника где се одржава изложба паса. Наравно, нико није знао да им каже. Уто пристиже и друга група. Међу њима је била и Буцка. Она одмери од главе до пете кума, па рече: “Где си ти пош’о црни Лиле? На славу, на модну ревију или на изложбу паса? Него, знаш шта, дај ти мени тај букет, па сви да идемо на изложбу…” Лилетово чело је већ било орошено капима зноја, а образи су му се заруменели. У тренутку му је прошло кроз главу питање: ко би могао да зна прави разлог његовог доласка у Панчево. Зна само кум Бода, а он је нем као црна земља. Значи, ово је само глупа случајност. Видевши оволико друштво око себе, ипак се успаничио. Сања му можда и не приђе, онако стидљива. Мислиће да није дошао сам на први састанак. Док је смишљао како да их се реши, из два правца су пристизале још две групе. Настаде галама и срдачно поздрављање, као сто година да се нису видели! “И ви на изложбу? А где се одржава, зна ли неко?”, чуло се из гомиле. “Тамо, на другом крају града. Пожурите, већ касните…”, покуша Лиле очајнички да спаси ситуацију. “Зар ти нећеш с нама?”, упита га неко. “Неће он. Неће. Видиш да човек иде на славу, него смо га ми задржали. Хајде ти, Лиле, на славу, а ми да се још распитамо за ову изложбу.” Ситуација се врло закомпликовала. Лиле је полако губио живце и почео буквално да тера друштво од себе. Унезверено је гледао преко парка у нади да ће угледати оно анђеоско лице из аутобуса, али био је потпуно заробљен овим будалама које никако да га оставе на миру. И, таман кад је решио да се извиче на њих и разјури их, појави се Бода, онако ниоткуда. “Шта вам је народе? Шта сте навалили на мог кума? ‘Ајде, разлаз! Зар не видите да у потоцима лије зној са њега? Ево, сав је пребледео одједном. Нема ваздуха, угушиће се. Не брини куме, сад ћемо све решити. Не дам ја мог кума, бандо разуздана! Није кум дугме”, па снажно повуче запањеног Лилета ка оној фонтани и поче да га прска. Лиле се опирао колико је могао, а онда се око њега збило цело друштво и бесомучно су сви почели да га поливају. Пролазници су у чуду гледали шта се то збива. Неко, онако успут, рече: “Шта ћете, тинејџри… ни деца, ни људи.” “Ма, какви тинејџери, разбојници су то и силеџије. Видите шта раде јадном момку?! побуни се један чикица. Потпуно очајан, Лиле заурла попут рањене звери: “Доста, доста!!!” У тренутку наста мук. Гробна тишина. Ни муве више нису летеле. Кум је кума дуго, дуго, баш дуго гледао право у очи, а онда, потпуно смиреним гласом, проговори: “Знам. Била је Ана.” Настао је општи смех, грљење, честитање. А Бода зграби велику кесу и извади из ње своју чисту, суву тренерку. “Ево куме, пресвуци се. Не дам ја да мој кум назебе. Није кум дугме!”
Причу из Панчева сам чула од брата касно те вечери. Сутрадан, у недељу ујутру, назвах Лилета са оног “нашег” телефона. Признајем, баш сам имала трему и било ме је страшно срамота. “Ало, ко је то?”, зачула сам озбиљан глас. “Хоћеш ли Сања или Ана?”, питала сам га стегнутог грла. Кум се широко насмеја па рече: “Слушај ти мала, спреми се, водим те данас на ручак.” “Зашто?” питала сам изненађено. “Зато што си ми могла заказати судар у Љубљани и ја бих, веруј ми на реч, као последња будала, уредно отпутовао тамо, па макар и банкротирао.”
Ученица: Наставница српског језика:
Софија Мишковић, VIII разред Вера Николић
ОШ “Краљ Александар I”
11070 Нови Бгд, Алексиначких рудара 22
САРИН СВЕТ
Драги Божић Бато,
Ове године желим: телефон, лаптоп, мачку Каки, морско прасе Паки… Ако ми то не донесеш, ја ћу, па ја ћу… Па не знам, смислићу већ шта да урадим. Боље почни са тражењем ових ствари јер, јер, па јер их ХОЋУ.
Волим те,
Сара Мартиновић
…Мислим да ме неко посматра.
Хеј, па то сте ви људи! Поздрав. Моје име је Сара, презивам се Мартиновић, имам 6 година и живим у Чарлију. А не, не, тако ми се зове пас, Чарли. У ствари живим у неком магичном граду на слово И, ах да, сетила сам се, живим у Иригу. Ја сам јединица. Имам тетку Милку која има по 6 прстију на ногама, и има мачку Дејзи. Тетка ме чува када мама и тата иду у циркус. Верујте ми она је јаааако досадна и стално прави ролат с месом који никад, ама баш никад, не испадне како треба, или га можда само ја не волим. Сада прелазим на ствар.
Још мало па ће Божић! Данас идемо на ручак код куме Светлане. Она има пса који стално пишки по намештају. Зове се Жућа. Моји родитељи, мама Љубушка и тата Војислав, кажу да кума Светлана воли такође да прави ролат с месом. О, само да га не направи данас.
-Саро дођи, идемо на ручак код куме! –мама је викнула.
-Нееееееееее, зар баш морамо?-
-Наравно да морамо, позвала нас је.-
-Могу ли ја да останем кући и чекам Божић који долази за неко време?-
-Наравно да не, сада силази доле Саро!-
Знам, сакрићу се испод нечега у мојој соби да ме не нађу. Можда да се сакријем испод кревета. Не, ту ће ме пронаћи. Можда да се сакријем у ормар? Ма какви, ту ће ме прво тражити. Можда испод тепиха? Да, да то је супер идеја. Саро, срце моје, стварно си паметна,хајде сада брзо да се сакријем.
-Саро, силази доле одмах! Долазим по тебе и крећемо! –
Мама управо долази до моје собеи,чини ми се да бућка нека течност.
-ЈАООООООЈ МЕНИ! – мама је запела за тепих и просула течност из бокала пре него што је видела мене испод њега.
-Аааааааааааа!!! – вриснула сам.
-Извини Саро, али сам намерно просула зато што ме ниси слушала. – Мама је покушала да извади ситуацију у своју корист.
-Мама је ли ово било неопходно? –питала сам са новим изгледом птице Тркачице,јер сад сам птица,шмрц.
-Јесте. Сада ОТРЧИ до кочија. КАСНИМО!
-Добро, добро, ићи ћу код куме Саманте.-
-Глупа, дебела, смрдљива кума Саманта! – рекла сам сама за себе покрстивши куму.
-Госпођице Саро Мартиновић, како? Шта си то рекла за куму Светлану?- љутито упита мама.
-Да је најбоља кума на свету – одговорила сам брзоплето.
-Онда кренимо до кочије.
А Божић Бата??? А поклони???? Ма, ништа ми не треба, сада када сам птица. Желим само да се вратим себи и Чарлију.
Ива Бабић ,В-2
е-маил:иригсрем@гмаил.цом
ОШ,,Доситеј Обрадовић” Ириг
наставница Мајда Томић
Страх од музичког
Петак.Пробудила сам се са осмехом на лицу које је измамило Сунце на плавом небу и поглед на птицу на мојој магнолији.Све је савршено и сасвим нормално.Одједном сам скренула поглед на распоред часова и угледала реч МУЗИЧКО.Од те речи ми се виолински кључ „увлачио“у кости.
Брзином ветра сам прелетела да видим шта има да се учи у књизи,али на моју несрећу, а можда и срећу нисам имала књигу.Када сам отворила нотну свеску видела сам само линије и празнине.Бацила сам свеску на под и почела да је газим.Када сам од муке хтела да је поцепам,одједном ме је усисала.
Нашла сам се у замку линија и празнина.Ушла сам и имала шта да видим.Цела екипа од до до /ре,ми,фа, сол, ла си/или ти група ДО-ДО је стајала постројена испред мене.Наоружана до врха врата или зуба, са једним,два мача и дебелим трбушчићима,врло љута.Брзо су ме заробиле и ако сам покушавала у току борбе да се ухватим за паузе.Схватила сам да је то њихова слаба тачка,али није помогло.Бацили су ме у најмрачнију тамницу.Поред себе сам видела затворене бројеве и слова.Испред су стражарили БАС кључеви,скупљених обрва.Из разговора са осталим заробљенима сам сазнала да ноте желе да владају светом.У мени су препознали великог непријатеља,који не жели да зна ништа о њима.Нећу да Вам описујем сва мучења која сам доживела док су ме развлачили између две нотне линије,ударали кључевима Ф,Г,Ц.Судиле су ми две четвртине,које су се расправљале са половинама да ли одмах или сад да ме баце у море међу скале.На крају је пресудио Аполон, да ме баце у рану зору у море Ц-дура.Враћена сам у тамницу да чекам своје погубљење.Ту сам захваљујући бројевима ,који су све математички прорачунали успела да побегнем, али не далеко.Ослободили смо слова и отишли по оружје.Почела је велика битка на Празнини.У помоћ су нам прискочиле паузе и однекуд ослобођене четкице и боје.Успели смо да „обришемо“ већину нота,али су страдали многи бројеви и слова.На крају је остала само најјача цела нота.Успела је четири пута да ме удари у главу.Видела сам око своје главе све ноте и чула музику.Храбро сам наставила па сам је исекла на половине,па четвртине и све до сто двадесет осам осмина.Постала је немоћна и побегла је.Била је то велика победа слова, бројева, боја.Наравно и мене.
Вратила сам се у своју собу и срећна узела књигу из математике и читанку.Они су ипак моји савезници.Мала пауза која је преживела борбу је села поред мене.Решила сам да је поклоним учитељу,са жељом да са музичким паузира бар још овај месец.Не због мог страха,него да ноте поново не ојачају превише, па нападну бројеве и слова.
Катарина Вулић VI5
Основна школа “Станислав Сремчевић”
Ул. Лазе Маринковића 54
Крагујевац, 034/ 300-750
Ментор: Предраг Николић