ПРЕДАВАЊЕ „ДАЛЕКО ОД МОРА“ Немање Девића
Када кажемо да је на реду предавање из историје, ученици често уздахну, очекујући сувопарне чињенице, гомилу датума и бројева војника, жртава, године збивања… И најчешће је то истина. Али те предрасуде руши млади историчар и докторанд на Филозофском факултету Универзитета у Београду – Немања Девић.
У уторак, 12. децембра, Немања је одржао предавање симболично насловљено: „Далеко од мора“. Ученике основне школе је окупио у Малој сали Дечијег културног центра у Београду и упознао их (или подсетио) на врло важне и недовољно познате чињенице из Првог светског рата. То предавање је још једно предавање у циклусу: „Култура сећања: трагови у времену“, који је покренут пре 10 година са идејом представљања историјског наслеђа и културне баштине Србије деци и младима, као тачкама ослонца у јачању њихове државне и националне припадности и стварању српског културног идентитета.
Још као матурант, Немања Девић је објавио књигу са пописом свих жртава Другог светског рата у једној локалној средини, за коју је 2009. Године добио награду „Драгиша Кашиковић“. Аутор је студије „Истина под кључем: Доња Јасеница у Другом светском рату“, „Демократска странка Велике плане 1919 – 2000“, „Смедеревски крај у Другом светском рату – Људи и догађаји“, у издању Института за савремену историју, a у коауторству са Срђаном Цветковићем, „Жртве у Зајечарском округу после 12. септембра 1944“.
Немања Девић један је од аутора серијала „Час историје“ на ТВ Јасеница (Смедеревска Паланка), пише за стручне часописе и многе портале „Свет ствари“, „Јадовно“, активиста је Хуманитарне организације „Стара Рашка“.
У стручним круговима већ је запажен по свом научном раду, а у јавним наступима на трибинама, предавањима и промоцијама књига, препознаје се и афирмише као будући велики историчар.
На овом заиста занимљивом предавању, прилагођеном основцима, наш предавач је слушаоцима обратио пажњу на начин живота у Краљевини Србији, у периоду до Првог светског рата. Србија је тада била права земља сељака, јер је преко 80% људи живео на селу и живео од пољопривреде и сточарства. Жене су рађале у просеку седморо деце, те је природни прираштај био 17 промила. И чувене војводе – Радомир Путник, Живојин Мишић, Степа Степановић и Петар Бојовић су били сељачког порекла. Био је то живот у природи, у малим кућама а великим породицама, које су бројале чак 30 чланова.
Те 1914. године, Србија је имала 4,5 милиона становника, а Аустро-Угарска – 53 милиона. Да не помињемо да су војници Аустро-Угарске били боље наоружани и обучени. У том тренутку, Србија је могла да мобилише 400 – 450 хиљада војника, од којих је око 100 хиљада било без униформе и пушака.
„Оно што је важније од униформе и оружја је идеја слободарства, која је водила наше борце“, истиче наш предавач. Баш та идеја их је одржала и помогла да победе 10 пута бројнију нападачку војску.
Немања Девић се осврнуо на причу о чувених 1300 каплара, упоредивши их са 300 Спартанаца у Грчкој. Били су то младићи, старости 21 – 25 година, из имућнијих породица, који су се школовали у Европи. Те 1914. они остављају своје послове и одлазе у Скопље на обуку од три месеца. Потом одлазе на Колубару, у битку, где су се срели са осталим борцима. Временом они постају прави пријатељи и успевају да победе Аустро-Угарску војску. Тамо је погинуло 400 каплара и сви ти младићи су најбољи пример љубави према отаџбини, пример младих људи који су се вратили из боље средине, да помогну својим сународницима у невољи.
Једини син Бранислава Нушића – Бан Нушић је, такође, дао живот за отаџбину. Он је оставио вереницу у Београду, а са ратишта јој је слао писма. У једном писму јој је објаснио како је срео неку старицу, која му је прорекла да ће на фронту погинути. У писму је писало: „Надам се да ћу рат преживети, а ако преживим – ти ћеш бити моја жена. Ако не преживим, знај да сам бранио оно што волим – отаџбину, мислећи на оно што волим – тебе.“ И заиста, убрзо је млади Бан Нушић дао живот за отаџбину…
Прешавши преко Албаније, српски војници су дошли на албанско приморје, чекајући дуго на долазак француских лађа, које би их превезле у Грчку. Многи су се разболели и умрли притом. Из тог периода датира песма „Креће се лађа француска“, исткана речима пуних бола и патње, песма која ретко кога може оставити равнодушним.
Борбе на Солунском фронту су почеле 1916. и трајале су пуне две године. Те 1918. године, 15. септембра, пробијен је Солунски фронт по целој својој дужини од 45 км. Српска војска је однела победу.
Београд је ослобођен 1. новембра 1918. године. Српска пешадија, бржа од француске коњице, за 41 дан је прешла тај дуг пут, од Солуна до Београда, успут ослобађајући градове од Аустро-Угарске окупације.
Ми, као потомци тих великих бораца, имамо шта да памтимо, имамо чиме да се поносимо. Наш задатак је да памтимо подвиге наших храбрих предака и да чувамо и волимо нашу земљу. Сетимо се Момчила Гаврића, који је био најмлађи војник (са само 9 година је ступио у војску, када је у покољу од стране непријатељске војске настрадала његова породица, и учествовао је у Церској бици). Са 11 година је добио чин каплара. Занимљиво је да је овај изузетни човек живео до 1993. године, када је умро тихо, готово заборављен.
Милунка Савић је наjодликованија жена борац у војсци икада. Добила је највиша одликовања од Србије, Британије, Француске (била је носилац ордена „Легије части“). Рањавана је била много пута. После рата је живела у Београду веома скромно, а одбила је да оде у Француску, да обучава младе војнике. Та изузетна жена, која је рат провела као под именом Милун Савић, усвојила је 60-оро деце, сирочади из рата и тако се одужила својој отаџбини.
На мору, српски војници су се молили св. Николи, подсећа наш предавач. Овај светац је заштитник бродоломника и људи тешког живота, па није чудо што га „слави пола Срба, а пола иде код некога на славу.“
Програм је водила Снежана Станковић, уредница културног програма у Дечијем културном центру. Изведене су и две композиције на кларинету – „Тамо далеко“ (у извођењу Марка Ђурића (и ученика 2. разреда кларинета Основне музичке школе „Јосиф Маринковић“), и „Креће се лађа француска“ (у извођењу Маглова, ученика 3. разреда исте музичке школе), у класи професора Верише Милорадовића.
У пуној сали – тишина, предавање интересантно и прилагођено младима. Немања Девић – млади историчар и докторанд је врло вешт са речима и по његовом ставу се види да му је стало да пренесе једну лепу поруку својим слушаоцима и успева у томе. Први светски рат тих 45 минута није био некаква апстрактна и напорна епизода из српске историје, већ прича са одређеном идејом и животношћу, прича која нас је на тренутак повезала са нашим прецима и учинила нас поносним, што смо њихови потомци.
Искрено се надамо да ће бити још прилике да слушамо и подржимо овог изузетног предавача.
У Београду,
12.12.2017.
Дајана Лазаревић, мастер професор језика и књижевности
Дописница Култ-а и Српског културног портала