Свечано отварање изложбе је у понедељак 26. новембра у 19 часова
у Галерији Дечјег културног центра Београд
„Вредност лепоте је у бескрајној разноликости видова у којима нам се јавља. У томе је и њена оплемењујућа снага и њена највећа драж.”
Иво Андрић
Овај цитат нашег нобеловца, намеће ми се као идеја водиља док посматрам фотографије Рајка Каришића, тематски врло различите, експресивне у својој профињеној једноставности, ликовно прочишћене, са јаким психолошким набојем. Сликарским сензибилитетом, Каришић се поиграва са светлом, колоритом, композицијом, стварајући готово увек безвремене кадрове, било да је у питању људски лик, флора или нежива материја. Лепота у бескрајној разноликости!
У данашњем свету, фотографија је доступна свима. Потребно је само да имате мобилни телефон и један „клик“ је довољан да се забележи портерт, или тренутак, да се направи „селфи“ тј. аутопортрет одштампан светлошћу. Већина људи данас живи у виртуелном свету, који је искључиво саздан од слике. Многи не поседују визуелну писменост, неопходну за формирање естетског суда и слободног мишљења. Преко 1.2 трилиона фотографија направљено је током прошле године и то углавном путем мобилних телефона. Онај који фотографише само једним кликом, репродукује стварност, као да узима отисак предмета, људи, свеколиког окружења, не знајући да то чини помоћу светлости. У таквој консталацији света бити фотограф је заиста витешки чин. А још изњедрити лепоту у бескрајној разноликости…То је тек подвиг!
Рајко Каришић својим фотоапаратом бележи људске ликове, стварајући портрете. Препознатљиви по доминантној психолошкој димензији, где се врло јасно „ишчитава“ онај метафизички спој душе и црта лица. Очи, уста, руке су доминантна тријада и светло које их магијски ваја, истичући оне делове који фотографисаног издвајају из гомиле других и чине га јединственим. Наглашен је интерес за психу, емотивна и интелектуална стања портретисаних, што је истакнуто беспрекорним кадрирањем, као и сликарским занемаривањем позадине и одеће.
Рајко Каришић се поиграва и са неживом природом, чинећи од сваке фотографије апстрактну ликовну композицију кроз коју се провлачи авангардна нит, позивајући посматрача да отвори свој ум, да изоштри своју визуелну перцепцију, да препозна и прихвати. У стилу минималистичке крилатице „мање је више“, Каришић успева фотоапаратом изузетно интелигентно да ослика и створи обиље слободе, да постави загонетку: пронађимо вредност лепоте у бескрајној разноликости!
Из циклуса фотографија снимљених у Музеју на отовреном „Старо село“ у Сирогојну, уочљиво је како Каришић са врло истанчаном перцепцијом најпре упознаје и доживљава простор, на начин који није видљив обичном посматрачу. Он се вешто игра са једним објектом или са више њих, на различите начине, истражујући како ће „испричана прича“ утицати на посматрача.
На врло сличан начин приступа фотографисању наших сеоских дрвених ограда. Исртражује, проналази облике живота, апстрактим формама даје потпуно нова значења. Свака фотографија приказује оживљену неживу природу, која добија своју „личност“ изазивајући код посматрача различите реакције, јер га изазива да отвори свој ум, да изоштри перцепцију, смањи менталну буку не би ли схватило да је „вредност лепоте у бескрајној разноликости видова у којима нам се јавља. У томе је и њена оплемењујућа снага и њена највећа драж.”