Представа за децу „Бакина шкриња“
Наше баке и деке су писале љубавна писма, краснописом, сатима смишљали што нежније речи, којима ће дочарати своја танана осећања. Долазак поштара се чекао са нестрпљењем, а писма су се читала много пута и чувала под јастуком или на неком другом посебном месту, а увек блиско срцу. Тада се веома ценила романтика.
А данас… Имамо паметне телефоне и компјутере, па „четујемо“ или само „боцкамо“ особу која нам се допада. „Лајкујемо“ или „хејтујемо“. Нема више намирисаних писама и ишчекивања поште. Кратке поруке са емотиконима стижу у тренутку и тешко можемо да замислимо ту врсту удварања, којима су се служили наши драги преци.
Због разлика у начину и квалитету живота, ствара се тзв. „јаз између генерација“. Он некад уме да буде јако непријатан – родитељи (или баке и деке) не желе да иду у ток са временом, а деца не желе да се одрекну савременог комфора, да би се уклопили у време својих предака, те се ствара сукоб између њих. Тај сукоб је приказан у представи за децу „Бакина шкриња“, али на један шаљив и поучан начин, који нам враћа успомене, чини да се замислимо над смислом и начином савременог живота и мами пажњу да и даље путујемо кроз причу и чујемо наставак.
Улоге у представи тумаче: Снежана Бећаревић Поповић (бака Мара), Гојко Балетић (деда Сима), Лазар Дубовац (унук Мирко) и Мина Ненадовић (унука Мирка). Као гост представе (у улози комшије Милоша) појављује се проф. др музичке уметности Милош Николић, који упознаје децу са традиционалним музичким инструментима: кавалом, фрулом и гајдама.
Представа „Бакина шкриња“ премијерно је изведена 25. априла у Малој сали Дечијег културног центра Београд, пред првацима О. Ш. „Влада Аксентијевић“. Госте је поздравила и кратком игром увела у причу уредница културног програма Снежана Станковић. Прва реприза одиграна је 30. априла пред ученицима О.Ш. „Краљ Петар Први“ и децом из београдских вртића.
Прича почиње доласком брата Мирка и сестре Мирке на бакин таван. Они се шуњају, зато што бака не воли, када се пењу на таван и премештају њене хаљине и старе предмете, за које њу везују дивне успомене. На тавану се налазе и писаћа машина, аван, ибрик, средства за писање (гушчје перо, мастило, папир), свеће лојанице и чирак за њих, петролејска лампа и др. Мирка има задатак да чисти прашину са старих предмета и да брата држи подаље од истих. То је бакино наређење, будући да је Мирко разбио порцелански тањир, када је последњи пут тумарао по тавану.
Дека је попустљивији од баке и чини се да је спремнији да се прилагођава савремености. Он брани унука и дозвољава му да поново дође на таван, са кратким, али искреним објашњењем: „Морам да будем на његовој страни. Он је мој мушки потомак“. Бака према унуку наступи строго и покушава да га избаци са тавана, али потом и сама попушта, уз обавезну причу о томе како се некада живело.
Мирко и Мирка су прави Немирко и Немирка. Они узимају бакину златну хаљину, стару око сто година, иако знају да ће се бака љутити. Облаче и добацују се бакиним либадеом, а деда их опет брани речима: „Аман, више, Маро – либаде, па либаде! Шта си навалила данас са њим?“
Бака је јака и строга личност, али има једну слабу тачку – стидљива је. Када дека прича о љубавним писмима, која јој је слао, како јој се удварао песмама и романтичним вечерама, она обара главу и мрмља себи у браду. Још већем бакином стиду доприноси ситуација, када се дека и унук заједнички шале на бакин рачун, како је могла да испадне кроз прозор, чекајући поштара да јој донесе писма.
Током низа комичних ситуација, ликови ове врло динамичне представе су у сталној интеракцији са младом публиком. Постављају им ситне задатке и питања, која воде до одгонетања архаичних појмова: аван, чирак, кујунџија, овчији лој и свећа лојаница, петролејска лампа, абаџија итд. Деца на премијерном извођењу су била врло активна и представа је оправдала свој поднаслов „едукативне представе за децу.“
Док бака Мара прича о застарелим системима комуникације, унук Мирко је прекида речима: „Једнога дана, и наши компјутери ће завршити у музеју…“ Та мисао би се могла узети као кључна у представи, иако се касније на њу не обраћа посебна пажња. Као што су аван и петролејска лампа завршили свој радни век и смештени у музеј (или, у овом случају, на бакином тавану), тако ће једнога дана наши паметни телефони, компјутери и лаптопови, музичке линије – бити превазиђени и одложени негде на чување. Ми се смејемо баки и деки, када са носталгијом гледају на писаћу машину, а наши унуци ће се смејати нашим притивним компјутерима. Они ће имати неки бољи и бржи систем комуникације, а можда ће им помагати и роботи у свакодневним пословима. А ми ћемо имати неки свој таван, на којем ћемо чувати успомене из младости…
После успешне премијере представе и емоција које је покренула, срдачно је препоручујем основцима, али и свим узрастима, који би волели да се препусте причама из прошлости и занимљивим, породичним ситуацијама. Радња је сведена и сви могу да је прате, са само четири лика и петог гостујућег, који представља посебну причу о традиционалним дувачким инструментима. Обећавам Вам да нећете остати равнодушни према овој топлој причи, као ни према пасторалним мелодијама и дивним колима које на фрули, кавалу и гајдама свира наш маестро Милош Николић.
Дајана Лазаревић
Мастер професор језика и књижевности